Priče i legende

 

Legende

Poreklo imena Golija – Golija je najverovatnije dobila ime po svojoj veličini – golema (velika).
Da se bele vode više nikada ne zamute – Čudovište iz jezera – Nekada davno, u vodi Tičar jezera je živelo čudovište ogromne snage. Strašno čudovište često je izlazilo iz jezera, napadalo i proždiralo stoku gleđičkih i dajićkih čobana. Snažni bikovi su zametali borbu i tukli se sa čudovištem, ali je ono uvek pobeđivalo. Čobani u strahu zamole jednog dajićkog kovača da svom biku okuje rogove i dobro ga pripremi za susret sa jezerskom nemani. Sudbonosni susret čudovišta i bika sa okovanim rogovima dogodio se na proplanku kraj jezera. Nosili su se tri dana i tri noći, a narod nije izlazio iz svojih kuća. U zoru trećeg dana krik jezerskog čudovišta prolomio se Golijom i ono se svom snagom surva u jezero. Smaragdna boja jezera dobila je boju rubina od rana čudovišta. Posle nekoliko dana, nedaleko od jezera, na jednom izvoru, voda postade krvava. Narod pozove tri sveštenika i okupi se puno sveta na obalama jezera. Tri dana su čitali molitve. Trećeg dana se voda izbistrila. Na izvoru poteče bela voda, a ne krvava. Nakon toga mesto okupljanja i izvor dobiše naziv Bele vode. Nekada se pored jezera služila sveta liturgija, da se mesto osveti i nesreća ne ponovi. ( Milunović Ana, Golijska jezera: Mitovi i legende).
Muško ženska česma – U dnu jezera nalaze se dva izvora, govori se i danas da su tu nekada davno došli supružnici iz dalekog mesta tražeći lek za svoju neplodnost. Kada kose počeše da im sede, svake večeri dolazili su i plakali u dnu jezera. Priroda se sažali i otvori zemlju pod njihovim nogama pa ih proguta, a od suza iz njihovih očiju načini izvor u dnu jezera sa dva mlaza vode. Veruje se da, ko popije vodu sa ženskog izvora, prvo dete biće mu žensko, a ko popije sa mlaza nastalog iz muževljevih očiju, dobiće sina. ( Milunović Ana, Golijska jezera: Mitovi i legende).
Legenda o Janku i Rajku – Nekada davno živela su dva pobratima – Janko i Rajko. Kao i svi mladi momci voleli su da se dokazuju i stalno su jedan drugom zadavali nekakve izazove. Budući da su živelu u prelepim krajevima masivne Golije, ideja za sporstke izazove je bilo mnogo. Jednom, njih dvojica se opkladiše ko će prvi da iznese veliki kamen na vrh planine. Rajko koji je bio temperamentnog duha i pun takmičarskog žara, opijen izazovom nije obraćao pažnju na taktiku, već je zapeo iz petnih žila i počeo da trči uz bro. Pred sam kraj uspona, nadomak vrha, on se saplete o jedan kamičak, i kamen koji je nosi ispade mu i skotrlja se sve do potoka. Janko koji je bio nešto pitomijeg karaktera i sklon taktiziranju, svoj kamen je nosi lagano, ali je bez problema izašao na vrh. S obzirom da je samo on izneo kamen, izvojevao je pobedu. Otuda i ime najvišeg vrha Golije – Jankov kamen, po Jankovoj zasluzi i pobedi. Ali ni Rajko nije prošao nenagrađeno – potok u koji se skotrljao kamen danas nosi ime Rajkov potok. Priča se da je od tog izazova Rajko smirio svoju narav, jer kada godi bi pogledao u vrh ili u potok setio bi se da ne vredi ići glavom kroz zod i da se u svako takmičenje treba upustiti sa razmišljanjem i dobrom taktikom.
Poreklo naziva Odvraćenica – Odvraćenica ima zanimljivu priču o poreklu svoga naziva. U neka starija vremena meštani Novog Pazara i Devića nisu mogli da se dogovore na koju stranu treba da se usmeri da teče reka Studenica koja izvire ovde. U toku svojih prepirki oni su stalno menjali tok ove reke. Kada su se umorili od prepiranja, na um im pade ideja da u cik zore puste pevca pored izvora, pa kud se on zaputi, na tu stranu da ostave tok vode. Ali meštani Devića su bili mudtiji i vođeni željom za dobitkom, te se u kasne sate po mesečini zaputise ka izvoru i pobacaše kukuruz od izvora ka njihovom kraju. Pevac sa prvim jutarnjim sucem pođe kljucajući kukuruz ka Devićima. Otuda je i Studenica odvraćena ka Devićima, a ovaj potez sa kog izvire Studenica dobio je ime Odvraćenica.

 

×