Flora

Način odabira prikazanih vrsta

Predstavljamo vam vrste karakteristične za dato područje. Trudili smo se da obuhvatimo barem po jednog predstavnika sisara, ptica, riba, gmizavca/vodozemaca i insekata, tj. kod biljaka  predstavnika nižih i viših (vaskularnih) biljaka. Neke od predstavljenih vrsta su endemične, pod različitim stepenima zaštite ili jednostavno simbolizuju dato područje.  Date koordinate su samo okvirne.

Slatka paprat (Polypodium vulgare) Prikaži na mapi

Slatka paprat je vrsta paprati, koja se može naći u visokoplaninskim oblastima Francuske, Skandinavije, severozapadu Amerike. Veoma je česta na Karpatima i manje više svuda u mediteranskoj oblasti. Introdukovana je na Novom Zelandu, ali se tamo ponaša kao invazivna vrsta i potiskuje autohtone vrste paprati. Možemo je naći u senovitim mestima, starim zidovima, pukotinama u stenama kao i na bazama drveća koje raste na stenama. Preferira peskovito tlo. Spore se obrazuju sa zadnje strane listova, i šire u periodu od jula do septembra uz pomoć vetra. Koristi se u kulinarstvu, pre svega njen rizom, koji ima slatko-gorak ukus. U tradicionalnoj biljnoj medicini se koristi sušen i mleven rizom za pročišćavanje organizma.

Sremuš (Allium ursinum) Prikaži na mapi

Sremuš je biljka iz porodice lukova (Alliaceae), koja ima veliku hranljivu vrednost, naročito u prvim mesecima proleća. Rasprostranjena je u Evropi i Aziji, i od ove vrste je dobijen kultivar vlašac. Veoma je rasprostranjena biljka koja raste u listopadnim, bukovim šumama sa vlažnim, blago kiselim zemljištem. Svoj naziv – ursinum- je dobio po tome što je česta pojava da ga mrki medvedi (Ursus) ali i divlje svinje na proleće iskopavaju jer se hrane njihovim lukovicama. Cveta na proleće, pre nego što olistaju šume, i ispunjava prostor mirisom koji podseća na miris belog luka. Lišće sremuša je jestivo i veoma cenjeno; može da se koristi kao dodatak jelima, za pravljenje salata, supa i pita. Često se dodaje u mekane bele sireve, i tako dobija namaz koji je poslastica u zemljama kao što su Češka i Rusija. Nekada je u Švajcarskoj korišćen kao krmivo za krave, jer je davao poseban miris mleku, pa daljom preradom i puteru koji se od tog mleka pravio.

Jagorčevina (Primula vulgaris) Prikaži na mapi

Jagorčevina je vrsta cvetnice iz porodice Primulaceae. Areal prirodne rasprostranjenosti obuhvata zapadnu i južnu Evropu, od Norveške južno do Portugala, i istočno do Nemačke, Ukrajine i Balkana, dalje do severozapadne Afrike i jugozapadne Azije. Spada među najranije prolećne vrste o čemu govori i njeno ime - lat. primus znači prvi, dok lat. vulgaris znači običan, svakodnevan. Raste u šumama i osenčenim živim ogradama. Zbog sakupljanja je ugrožena biljna vrsta i njeno sakupljanje je u mnogim zemljama zakonom zabranjeno. Postoje brojni hortikulturni oblici koji se upotrebljavaju u dekorativne svrhe. U ishrani se mogu koristiti i cvetovi i lišće čiji je ukus sličan zelenoj salati, a može se koristiti i za pravljenje čaja, mada zbog njene zaštite nije preporučljivo.

Pelen (Artemisia absinthium) Prikaži na mapi

Pelen je višegodišnja zeljasta biljka iz porodice glavočika (Asteraceae)  koja dostiže visinu do jednog metra. Autohtona je u umerenim oblastima Eurazije i severne Afrike. U pitanju je zeljasta, višegodišnja biljka, koja raste na sunčanim mestima, suvim oblastima, kamenitim padinama in a obodima staza i polja. Biljka ima karakterističan miris, gorke materije i etarsko ulje. Zbog ovih karakteristika, našla je svoju svakodnevnu primenu. Koristi se za pravljenje biljnog preparata za prskanje biljaka protiv štetočina, a njenom sadnjom u okolini poljoprivrednog zemljišta se do određene mere može suzbiti rast korova, jer njen koren izlučuje supstance koje usporavaju rast okolnih biljaka. U većim količinama je otrovan. U medicini se najčešće koristi kao čaj za poboljšavanje apetita i bolje varenje, utiče na žuč i na manje lučenje kiseline u želucu. Najpoznatija je kao biljka koja se dodaje u alkoholna pića, kao što su gorki likeri, vermut i apsint.

Hrast (Querqus prinus) Prikaži na mapi

Hrast je sveto drvo starih Slovena. U toku turske vladavine Srbi su se zarad molitve, u nedostatku crkava, okupljali ispod osvećenih hrastova - zapisa. Ova vrsta hrasta je autohtona u Americi, ali je svoje mesto našla i na planini Radan. U svom prirodnom arealu nastanjuje planinska i druga kamenita staništa, što za posledocu ima malu veličinu stabala, uglavnom od 18-22 metra. Lako je prepoznatljiv prema svojoj naboranoj tamno braon kori, koja je najdeblja kod ove vrste u poređenju sa ostalim vrstama hrasta.  Po svojoj upotrebnoj vrednosti, Quercus prinus nije najbolja vrsta za proizvodnu drveta i drvne građe zbog toga što su uglavnom u pitanju niska razgranata stabla i nikad u potpunosti prava, osim kad rastu u uzgojnim uslovima.

×